Историја Српске православне цркве са народном историјом icon

Историја Српске православне цркве са народном историјом



НазваниеИсторија Српске православне цркве са народном историјом
страница2/48
Дата конвертации28.10.2012
Размер2.45 Mb.
ТипДокументы
1   2   3   4   5   6   7   8   9   ...   48
1. /veselinovic/Veselinovic1.doc
2. /veselinovic/Veselinovic2.doc
Историја Српске православне цркве са народном историјом
Историја Српске православне цркве са народном историјом

УМЕСТО ПРЕДГОВОРА



Овај уџбеник израђен је према постојећем плану и програму српских православних богословија, слично уџбенику за IV разред. Због тога су начела о изради, садржају и распореду градива истоветна са онима у предговору уџбеника за IV разред.

Према томе, и за овај уџбеник важе она иста начела о извођењу наставе и њеном остваривању која смо изнели у уџбенику за IV разред.

Београд, 27. априла 1964. године.

Писац

СРПСКИ НАРОД И ЦРКВА ПОД ТУРЦИМА




1. СТАЊЕ НАШЕГ НАРОДА ПОД ТУРЦИМА



Турска управа. Током XIV и XV века Турци су освојили једну за другом све српске средњовековне државе и у њима су уредили своју управу. Све освојене земље поделили су на велике војно-управне области зване беглербеглуци (вилајети). Пошто је беглербеглуком управљао управник са титулом паше, то су беглербеглуци називани и пашалуцима. Већина освојених области српске средњовековне државе потпале су под управу румелијског пашалука са седиштем у Једрену, а потом у Софији. Овај пашалук основао је султан Мурат I (1362–1389) непосредно после српског пораза на Марици (1371).

Нови пашалуци оснивани су упоредо са ширењем турске власти према северу и северозападу. Тако, после освајања знатних делова Угарске, у којој је живело много нашег народа, Турци су основали будимски (1541), темишварски (1552), јегарски (1596) и кањишки (1600) пашалук. Босански пашалук основан је око 1580. године издвајањем неких санџака из састава румелијског пашалука.

Пашалуци су се делили на санџаке (лива) на челу са санџакбезима. Санџаци су се пак, делили на судске срезове зване нахије (казе) на челу са кадијама.

Македонија, у којој је владало неколико мањих српских великаша, дошла је прва од свих југословенских покрајина под турску власт. Њу су Турци поделили на скопски, охридски или битољски, ћустендилски и солунски санџак.

После освајања средишњих области Српске деспотовине од султана Мехмеда II (1451–1481), деспот Ђурађ Бранковић је био приморан да склопи мир (1455). По томе миру Турци су задржали под својом влашћу јужни део Српске деспотовине јужно од Западне Мораве. Тај део разделили су на призренски, вучитрнски и крушевачки (или алаџахистарски) санџак. После коначног пада Српске деспотовине под турску власт (1459), Турци су проширили своју управу и над њеним северним делом. Тај део потчинили су новооснованом смедеревском санџаку.
Пошто је смедеревски санџакбег становао у Смедереву и Београду, то се смедеревски санџак називао и београдским.

За освојену Босну (1463) основали су Турци босански санџак са седиштем у Сарајеву, а после у Бањалуци. Овом санџаку припојили су и освојене делове Далмације, Славоније и Хрватске. Доцније је основан клишки санџак (1537) са седиштем у Клису, а затим у Ливну. Овом санџаку припале су Далмација до реке Крке и Босна до река Раме, Врбаса и Пливе. Крчко-личком санџаку са седиштем у Книну припали су крајеви уз Велебит према Сењу и Оточцу, северна Далмација, Лика и Крбава. Бихаћки санџак (1592) обухватио је крајеве у горњем и средњем сливу реке Уне. Зворнички санџак ширио се са обе стране средњег и доњег тока реке Дрине.

За освојену Херцеговину основан је херцеговачки санџак са седиштем у Фочи, а чешће и у Мостару. Овом санџаку припадало је и херцеговачко приморје.

Црна Гора је после губитка своје самосталности ушла у састав скадарског санџака са седиштем у Скадру. Њиме је управљао субаша или „војвода Црне Горе“ са седиштем у Жабљаку. Једно време постојао је засебни црногорски санџак (1514–1528) на челу са Скендербегом Црнојевићем, потурченим најмлађим сином Ивана Црнојевића. Али је тај санџак после укинут, те је Црна Гора поново припојена скадарском, а после дукађинском санџаку са седиштем у Пећи.

Барања је после освојења Угарске припала мохачком санџаку, а Срем и источна Славонија осјечком санџаку. После нових освајања у западној Славонији Турци су укинули осјечки санџак (1538), па су уместо њега основали сремски санџак за Срем са седиштем у Сремској Митровици, а за Славонију пожешки (славонски) санџак са седиштем у Славонској Пожеги. Најзападнији санџак у Славонији називао се чазмански (пакрачки, цернички). Цела Бачка припала је сегединском санџаку са седиштем у Сегедину, док је Банат раздељен између темишварског, чанадског, бечкеречког, ново-молдавског, липовског, ђулског и јенопољског санџака.

Границе између појединих пашалука, санџака и нахија нису биле сталне. Оне су се мењале према потребама турске управе, повећавале се, смањивале, укидале или нове оснивале.

Однос према хришћанској вери. У начелу, однос турске управе и исламске вероисповести према хришћанској вери уређен је једним прописом Корана који гласи: „Нека следбеници Јеванђеља суде по ономе што им је Господ ту објавио“. Држећи се тога прописа, оснивач исламске вере, Мухамед, дао је 623. године самоуправне повластице манастиру Св. Катарине на полуострву Синају. По том, иначе познатом, Мухамедовом листу задана је вера хришћанима да се од њих неће тражити данак, да нико у њих неће дирати, нити ће им ко што нажао учинити; парохијским свештеницима дато је право управљања и суђења. Забрањено је узимање харача и десетина, а дозвољено је да се по свакој глави узима 12 драхми. Нарочито се наглашава да „нико не буде противан верској слободи“.

После освајања Византије и Цариграда (1453), султан Мехмед II (1451–1481) признао је сва дотадашња права Васељенске патријаршије. Дозволио је да се изабере нови патријарх. За првог васељенског патријарха под турском влашћу изабран је знаменити богословски и философски писац, велики присталица Аристотелове филозофије и борац против уније Генадије II Схоларије (1453–1456; †1459). Њему је султан својом руком дао златно жезло и коња, и поставио га за поглавицу или етнарха хришћана у својој држави. У жељи да сазна у чему је суштина хришћанске вере, султан је тражио од патријарха Генадија II да му састави исповедање вере (Генадијево исповедање вере).

Међутим, убрзо околности и прилике нису више ишле на руку хришћанима и хришћанској вери под турском влашћу. Мехмед II збацио је убрзо патријарха Генадија II. То су после чинили и неки други султани. Међу њима је било и таквих који су се заносили мишљу да искорене и униште хришћанску веру у својој држави.

Однос према Српској православној цркви и њеној организацији. У тренутку пада Српске деспотовине под турску власт 1459. године, Српском црквом управљао је патријарх Арсеније II. У његова права Турци нису дирали, те је он управљао Српском црквом све до своје смрти као први српски патријарх под турском влашћу. У неким ферманима турских султана с краја XV и из XVI века спомињу се после патријарха Арсенија II и други српски патријарси (сирф-патријарх). Турци, према томе, нису укинули Пећку патријаршију после освајања Деспотовине нити су уништили њену организацију. Услед тешких привредних и политичких прилика српска црквена организација налазила се повремено у разним кризама све до обновљења под патријархом Макаријем 1557. године.

Слично васељенском патријарху у Цариграду, српски патријарх и Српска црква добили су верску самоуправу. Турци су давали извесне самоуправе појединим местима, кнежинама, рударским насељима, приморским жупама. Повластице Српске цркве под турском влашћу састојале су се у слободној примени обичајног и писаног права. Српским патријарсима признато је право суђења припадницима православне вере у црквеним, неким кривичним стварима и грађанскоправним споровима из области брачног и наследног права. Они су такође потврђивали правила православних трговачких и занатлијских еснафа, тестаменте и друго. Највећи део тих и сличних послова сређиван је на основу канонског права и оних закона по којима се управљало и судило у средњовековној српској држави. Српски патријарси под турском влашћу постали су народне старешине (етнарх, милет-баша, caput nationis) и били су одговорни за ред и мир у народу.

1   2   3   4   5   6   7   8   9   ...   48




Похожие:

Историја Српске православне цркве са народном историјом iconИсторија Српске цркве са народном историјом
Друго прештампано издање уџбеника који је издао Свети архијерејски синод спц 1967. године. Ова књига је штампана у Штампарији Српске...
Историја Српске православне цркве са народном историјом iconИсторија општехришћанске и српске православне цркве
По одобрењу Светог архијерејског синода Бр. 4961 од 24. јуна 1934 године и препоруци Главног просветног савета Свр. 696 од новембра...
Историја Српске православне цркве са народном историјом iconЧедомир марјановић историја српске цркве
Црква у Старој Србији и Македонији после укидања Пећке и Охридске аутокефалности 124
Историја Српске православне цркве са народном историјом iconИздаје: Свети архијерејски синод Српске православне цркве, Београд 1984
Најзад је архиепископ Данило II, око 1330 г саградио са јужне стране цркву Свете Богородице и уз њу параклис (капелицу) Светога Николе;...
Историја Српске православне цркве са народном историјом iconКратак преглед Српске цркве кроз историју
Турака и других завојевача, али се одбранила трпљењем и снагом Истине; спутавана је и насилно преверавана, али је у свим тим недаћама...
Историја Српске православне цркве са народном историјом iconИстина о српској православној цркви у комунистичкој ЈугославијИ
То је душа, то срце Православне Цркве; то њено Еванђеље, њено Свееванђеље. Она тиме живи, и ради тога живи. У томе је њена бесмртност...
Историја Српске православне цркве са народном историјом iconВикторина (игра) для родителей по формированию целостного представления о русском народном фольклоре
Цель: Познакомить родителей с воспитательной ролью различных форм устного народного творчества. Формировать у родителей представления...
Историја Српске православне цркве са народном историјом iconУдк 674. 038. 6 Группа К19
Настоящий стандарт распространяется на пиломатериалы лиственных пород, предназначенные для использования в народном хозяйстве
Историја Српске православне цркве са народном историјом iconОбщая характеристика грибов
Цели: сформировать у школьников понятие о грибах, изучить особенности строения и процессов жизнедеятельности, их использования в...
Историја Српске православне цркве са народном историјом iconСт сэв 2369-89
Настоящий стандарт распространяется на пиломатериалы хвойных пород и устанавливает технические требования к пиломатериалам, предназначенным...
Историја Српске православне цркве са народном историјом iconМасленица в устном народном творчестве
С недавних времен неделя перед Великим постом стала называться Сырной седьмицей, у южных славян в Болгарии – Белой неделей
Разместите кнопку на своём сайте:
Документы


База данных защищена авторским правом ©lib.podelise.ru 2000-2014
При копировании материала обязательно указание активной ссылки открытой для индексации.
обратиться к администрации
Документы

Разработка сайта — Веб студия Адаманов