Историја хришћанске цркве icon

Историја хришћанске цркве



НазваниеИсторија хришћанске цркве
страница1/3
Дата конвертации28.10.2012
Размер477.05 Kb.
ТипДокументы
  1   2   3
1. /nnihc/nnihc/ёухЦс·Оа µс·хФаФуЖи дсЖыи 1.doc
2. /nnihc/nnihc/ёухЦс·Оа µс·хФаФуЖи дсЖыи 2.doc
3. /nnihc/ёухЦс·Оа µс·хФаФуЖи дсЖыи 1.doc
4. /nnihc/ёухЦс·Оа µс·хФаФуЖи дсЖыи 2.doc
Историја хришћанске цркве
Историја хришћанске цркве
Историја хришћанске цркве
Историја хришћанске цркве

ИСТОРИЈА ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ


ЗА

СРЕДЊЕ ШКОЛЕ


ПО

СМИРНОВУ, ПОБЕДОНОСЦЕВУ И ДРУГИМ ПИСЦИМА


СВЕСКА ПРВА


Београд, 1898.


САДРЖАЈ


УВОД У ИСТОРИЈУ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ 2

Појам о хришћанској цркви. 2

Предмет црквене Историје. 2

ПЕРИОД ПРВИ (34–323 Г.) 3

ГЛАВА ПРВА: ВЕК АПОСТОЛСКИ 3

Силазак св. Духа на Апостоле. Оснивање Христове цркве у Јерусалиму. 3

Црква од јудејаца у Палестини и Сирији. Обраћање Савла. 3

Апостолски Сабор у Јерусалиму. 4

Цркве, основане Петром, Јованом и осталим Апостолима. 5

Ширење Хришћанства у II и III веку. 5

Пад Јерусалима. 6

Гонење Хришћана незнабошцима у време Апостола. 7

Гонење Трајана, Адријана и Антонина. Св. Игњатије Богоносац. 8

Гонење Марка Аврелија. Св. мученици: Јустин и Поликарп. 8

Гонење Септимија Севера, Максимина и Деција Трајана. Св. Григорије Неокесаријски. 9

Гонења Валеријана и Аврелијана. Мученици: Св. Лаврентије и Кипријан. 11

Гонење Диоклицијана. Мученици: Св. Ђорђе, Теодор Тирон и Варвара мученица. 12

Борба хришћанства са науком незнабошком. 14

ГЛАВА ДРУГА: УЧЕЊЕ ЦРКВЕ 14

Свето Писмо. 14

Мужеви Апостолски. 15

Св. Оци и учитељи цркве Источне и Западне. 16

Јереси. 18

ГЛАВА ТРЕЋА: УНУТРАШЊЕ УРЕЂЕЊЕ ЦРКВЕ 20

Постанак црквене јерархије. 20

Постанак власти Митрополита и узајамни одношаји цркава. 20

ГЛАВА ЧЕТВРТА: ЖИВОТ ПРВИХ ХРИШЋАНА И БОГОСЛУЖЕЊЕ 21

Братска љубав и строги испоснички живот првих Хришћана. 21

Место и време Хришћанског Богослужења. – Св. Тајне. 22



УВОД У ИСТОРИЈУ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ




Појам о хришћанској цркви.



Под именом цркве Христове разуме се друштво Хришћана, сједињених међу собом једном православном вером, једном науком Христовом, свештеном управом (јерархијом) и светим тајнама. Цркву је установио сам Бог.

Задатак је цркве као Божанске установе: 1) да чува и шири код људи дато јој Божанско откривање; 2) да чува и врши, ради освећења својих чланова, установу св. тајана; 3) да чува Богом установљену јој управу, која се стара о спасењу душа верујућих, упућујући их, да богоугодним животом на земљи, заслуже живот вечни.

Предмет црквене Историје.



Хришћанска црква није постала од један пут тако велика и тако уређена, као што је данас видимо. Долазила је она као и свако људско друштво у разне одношаје и положаје, па је с тога била изложена и променама. Промене су те једне спољашње, а друге – унутарње. Спољашња се црква мења, ако број њених чланова расте или опада; ако је у слободи и на миру, или ако је ко напада и гони; ако је у слабијем или јачем додиру са другим друштвима. Унутрашње стање цркве дознаје се према томе, како се у њој развила наука о вери; кад је и какве обреде завела при богослужењу; како су живели и учили благочастиви људи, како ли на против, – неваљали – Историја, која једне и друге промене излаже у виду науке, зове се Историја Хришћанске Цркве1.


Подела црквене Историје.


У историји хришћанске цркве, према главним догађајима у њој, можемо разликовати три главна периода:

I) Период, од силаска св. Духа на Апостоле и победе Хришћанства над многобоштвом у Римској Империји до Константина Великог (34–323).

II) Период, Од Константина Великог, до коначног одвојења Западне цркве од Источне, и крштења јужних Словена и Руса (323–988).

III) Период, непрекидне борбе и чувања свију старинских установа Цркве Источно-Православне или Весељенске, а поступног изопачавања њених установа и новачења у Цркви Западној, – до данас.

ПЕРИОД ПРВИ (34–323 Г.)




ГЛАВА ПРВА: ВЕК АПОСТОЛСКИ




Силазак св. Духа на Апостоле. Оснивање Христове цркве у Јерусалиму.



Господ Исус Христос, давши својим ученицима и следбеницима нови Закон вере, и установљавајући нарочите тајне и свештену управу, ударио је тиме први темељ својој цркви. Даље старање о својој цркви, он је при Вазнесењу своме на небо, поверио Апостолима, заповедив им да остану у Јерусалиму, док се не испуне снагом небеском, која им је нужна за њихов рад Апостолски (Лук. 24, 49). Апостоли заповест Христову испуне. По повратку са Горе Елеонске, са које се Христос пред ученицима узнео на небо, Апостоли се нису разилазили из Јерусалима, очекујући да се испуни обећање сина Божјег. У то време, изабраше коцком Матеја место Јуде Искариотског, за Апостола. Десетог дана, у који је освануо и празник Педесетнице јудејске, беху сви Апостоли сабрани на молитву. С њима је била и Марија мати Исусова, браћа и многи ученици Христови, свега до 120 лица. Око три часа у подне (по нашем 9. час), зачу се шум као од јаког ветра и Дух свети у виду пламених језика спусти се над њиховим главама. Апостоли, просвећени и оснажени Духом светим, отпочеше говорити разним језицима, посташе мудри и одважни, и одмах изађоше да проповедају нову науку, у име Христа распетога. На сам дан Педесетнице, пред сакупљеним светом и странцима, који се ту десише за време празника, Апостол Петар изговори тако дирљиву реч (проповед), да је одма њих 3.000 поверовало у Христа као сина Божјег. Кад је после тога излечио једног сакатог пред Храмом, повероваше у Христа до 5.000 људи. Ово је била прва Јерусалимска црква. Она је била бројем малена, али су јој се и непријатељи дивили, јер чланови њени, пуни љубави и смерности, бијаху међу собом тако сложени и уједињени, да је изгледало, као да је у њих једно срце и једна душа; и ни један не говораше за имање своје да је његово, него им све беше заједничко (Дел. Апос. 4,32).

Црква од јудејаца у Палестини и Сирији. Обраћање Савла.



Старешине јудејаца (синедрион), видећи да се хришћанство2 шири, а бојећи се да се оно не осили, договоре се да га силом сузбију и спрече у даљем напредовању. Прва жртва овога гонења, био је Архиђакон Стефан, одважан и ватрени присталица Христове науке. Њега су извели ван града и каменовали. Одмах после убиства Стефана архиђакона, Јудеји су отпочели гонење Хришћана по свом Јерусалиму. Највише се у хватању и гонењу Хришћана одликовао један младић по имену Савле. Он је рођен у Тарсу, главном месту Киликије и по роду, имао је наследно право римског грађанина. Васпитан строго у духу закона Мојсијева, и по свом живом карактеру, био је најодлучнији и најжешћи непријатељ Хришћана. Толико је мрзео Хришћане, да је при убиству архиђакона Стефана, наговарао и храбрио Јудеје да исврше злочин, а сам је чувао хаљине убилаца. Али ни то не беше доста. Запојен мржњом и жудан освете, Савле дигне читаву хајку на Хришћане: тражио их по кућама и другим местима, хватао, и без разлике пола и узраста, одводио и затварао у тамнице.

Хришћани бегајући од гонења, разиђоше се из Јерусалима по свој Јудеји, Галилеји и другим местима, преносећи свуда науку христову и Еванђеље. Тако, један од седморице ђакона – Филип, дође у Самарију и својим проповедањем и чудесима, обрати становнике у веру Христову. Они су драговољно примали крштење. Апостоли, налазећи се тада у Јерусалиму, кад су чули о крштењу Самарјана, послаше им Петра и Јована да полагањем руку својих, излију благодат Духа Светога на новокрштене.

У то време, вера Христова ширила се по Галилеји, Финикији и Сирији. Непријатељ Хришћана Савле, дознавши да у Дамаску има велики број присталица нове вере, упути се с пратњом у Дамаск, да их по одобрењу првосвештеника јудејског, похвата и везане дотера у Јерусалим на суд. У путу за Дамаск у један пут обасја Савла светлост с неба. То је било у подне. Он паде на земљу и чу глас где му говори: Савле! Савле! зашто ме гониш? – Ко си ти Господе? упита Савле! А Господ рече: ја сам Исус, кога ти гониш. – Шта хоћеш да чиним, одговори Савле. – Устани и уђи у град, па ће ти се казати шта ти треба чинити. Савле тада уста од земље и отвореним очима својим никога не виђаше. Људи што иђаху с њим стајаху као окамењени, чудећи се овом необичном догађају. Узеше га за руку и одведоше у Дамаск. После три дана он се крстио и прогледао. Од непријатеља Савла, од тада поста он најватренији присталица Христов. Прво је отпочео проповедати у Дамаску. Јудеји, који су знали циљ његовог доласка у Дамаск, јако су се изненадили његовој промени и толико га омрзну, да су тражили прилику како би га убили. Али он сретно умакне од завере и оде у Аравију, одакле се после три године врати у Јерусалим, и придружи ученицима Христовим.

Од тада се он звао: Павле, апостол многобожаца.

Овај ревносни Апостол еванђелске вере, пропутовао је у друштву са Варнавом и еванђелистом Луком: Малу Азију, Македонију и Грчку. На том путу основао је цркве; Ефеску, где је поставио Тимотеја за епископа; Коринтску, Атинску, Солунску и Филипијску. Проповедао је и цркву основао у пределу Галату, Риму и острву Криту, где је Тита за епископа поставио. На овом путовању у разне крајеве и међ разне народе, поднео је Апостол Христов много гонења и мучења. И напослетку је мученички окончао свој живот у Риму, где су му за владе цара Нерона, као грађанину римском главу осекли.

Свети Апостол Павле, оставио је 14 посланица, које утврђују Хришћане у вери, приводе к истинитој љубави, и излажу у опште правила о хришћанском животу и владању.

Апостолски Сабор у Јерусалиму.



Већина Јудеја, који повероваху у Христа, дођоше из Јерусалима у Антиохију, доказујући да је при обраћању незнабожаца у веру Христову, потребно ради њихова спасења да се најпре обрежу по закону Мојсијеву, и тек онда у Хришћанство приме. Апостол Павле и Варнава, дуго се препираху с њима, доказујући им, да незнабошци и без обрезања, имају удела у царству Христовом. Да не би у будуће било препирке око тога, и пометње међу члановима цркве, Апостол Павле и Варнава упуте се осталим Апостолима у Јерусалим, да се с њима посаветују и договоре, пошто се ствар тицала целе цркве. Апостоли саставе сабор у Јерусалиму и после дугог саветовања одлуче: да не постоји никаква разлика међу Јудејима и незнабошцима у примању благодетних дарова св. Духа. – После говора Апостола Петра, који је у сабору изјавио, да из његових уста чују незнабошци реч о еванђељу и да верују, устао је Апостол Јаков и одобрио мишљење Петрово, нашта се и остали сагласише. Своју писмену одлуку, сабор преда Апостолу Павлу и Варнави, да известе о томе Хришћане у Антиохији, Килакији и Сирији. То је било 50. год. по р. Хр.

Цркве, основане Петром, Јованом и осталим Апостолима.



После сабора јерусалимског, апостоли се разиђу на све стране да проповедају и крсте народу име Оца, Сина и св. Духа, као што им је Исус Христос заповедио. Апостол Павле с Варнавом, упуте се по избору, да проповедају незнабошцима. Апостоли Петар, Јаков и Јован, обраћаху у веру Јудеје. У почетку, главно место проповедања и обраћања ка Христу био је Јерусалим. Апостол Петар први је установио цркву у Јерусалиму и околини. После Апостолског сабора, он оде из Јерусалима и седам година проведе као епископ у Антиохији3; обиђе Азијске цркве, основане Апост. Павлом; постави на многим местима епископе; посети Мисир и у њему, посвети за епископа александријске цркве свога сапутника, еванђелисту Марка. Одатле дође у Рим, где је за време владе Нерона, стрмоглав на крст разапет (67. или 68. год.).

Проповедајући по разним градовима, Апостол Петар чинио је многа чудеса. Тако у граду Лиди исцелио је узетога Енеја, а у Јопаји оживио мртву Тавиду. У Ћесарији обратио је у веру сотника Корнилија.

Апостол Јакоб, син Алфејев (Клеопе) и брат Господев, био је први епископ јерусалимске цркве. Са свог строгог и праведног живота, уважен беше и код Јудеја, који нису волели хришћане. Ну, Фарисеји га до тога омрзну, да га жива нису могли гледати. – Кад је једном (63. год.) на празник Пасхе проповедао сабраном народу јудејском о Христу, њега збаце с крова црквеног, где се испео беше, да га народ боље чује, а по том почну га засипати камењем, и један га сукнар вратилом премлати.

Апостол Јован живео је у Јерусалиму до саме смрти пресвете Богородице, која му је била самим Господом поверена да се о њој стара и да је надгледа. По смрти пресвете матере Христове, он пређе у Ефес, где је задуго проповедао науку Христову и надгледао цркве, које су основане биле Апостолом Павлом. Ту је написао и своје Еванђеље, које учи вери у божанство сина Божијег; ту је написао и своје три посланице, у којима открива небеску љубав, која нам се јавља са Исусом Христом. За време владе Домицијана био је послат у заточење на остров Патмос, где је написао своје Откровење (апокалипсис) у коме открива будуће стање цркве и целе васионе. Из заточења вратио се у Ефес и умро (око 105. г.) у дубокој старости. Он је преживео све Апостоле и њим се свршава век апостолски.

О раду апостола, мало се што зна поуздано. Предање говори, да је Апостол Тома био код Парћана и у Индији, Матеј – у Етиопији, Јуда – у Ливији, Андреја – у Скитији; долазио чак до Кијева и ту побо крст у земљу у знак, да ће некада на том месту засијати благодат Божија. Један из седамдесет ученика Христових, по имену Тадеј, основао је цркву у Едесу, а сапутник Апостола Петра, Марко – у Александрији, где је био епископ.

Ширење Хришћанства у II и III веку.



У II и III веку, Хришћанство се ширило и напредовало већином у оним местима, у којима је оно још од времена Апостола било засновано. Ширење и јачање Хришћанске вере у овом времену, предузеше ученици Апостолски и други, Хришћанским духом задахнути следбеници њихови. Њиховим заузимањем и настојавањем, ширила се црква све даље на исток и запад при свем том, што су непријатељи цркве били многобројни и моћни.

Поново су засноване биле цркве у Персији, Картагени, Британији и Галији (и то у Лиону и Бечу). У Периси је Хришћанство допрло из Едеса, у Картагену и Британију – из Рима. У Галију су Потин и Иринеј пренели веру Христову из Мале Азије. Из Картагене се она размножила по Нумидији и Маврићанској, из Беча у Лион и Галију. Тако је Хришћанство допрло у све крајеве тадашњег света.

Нарочито је северна Африка била плодно земљиште за Хришћанство. Покрај цркве картагенске, која је заузимала важно место међу африканским црквама, било је у II веку већ толики број хришћанских цркава, да је у једној области црквеној било до 70 епископа. - У Панонији је знаменита била епископија сремска, где је за Диоклицијанова гонења епископ по имену Иринеј, мученичком смрћу умро.

Овако брзом ширењу и напредовању Хришћанства, много је допринело с једне стране сама узвишена наука Христова, а с друге, проповедници њени. Њиховој заузимљивости и самопрегоревању, да су свагда спремни били жртвовати и свој живот за њу, придружила се чистота нарави, смерност, узајамна љубав, дарежљивост и мирољубивост, – те су многи непријатељи били очарани примером њиховог живота, па и сами примали Хришћанску веру.

Пад Јерусалима.



Јудеји у Јерусалиму, од свију највише су мрзели и гонили Хришћане. Зато је Господ, знајући шта ће се догодити, још за живота прорекао: да ће доћи дан кад ће га непријатељи окружити опкопима и разорити, јер није познао време у коме је похођен (Мат. 23, 38; Лука 19, 43. 44). Суд Божји постиго је најзад Јерусалим, који је напојен био крвљу Хришћанских мученика.

Прве и највеће несреће сносили су Јудеји од својих управника, намесника, који су се смењивали често, а сви без разлике немилостиво пљачкали своје подајнике и то како који све горе, докле најпосле за време Гесија Флора, последњег управника Јудеје, ове несреће нису превршиле свако стрпљење. Пљачкао је и убијао невине грађане, па се најзад полакомио био и за благо јерусалимског храма. Онда народ, подстакнут Зилотима (ревнитељима) реши се на отпор па уједно одрече и покорност ћесару: пубуна је била захватила целу Палестину. То је било 67 г. по р. X. Прва наступања римске војске против опсађеног града била су безуспешна, а то је још више охрабрило побуњени народ. Император Нерон, пошаље у Палестину свог најбољег војсковођу Веспасијана са одабраном војском да нападне Јерусалим. Веспасијан разруши сва утврђена места у Галилеји и Палестини, па се с војском примакне Јерусалиму. У том времену умре Нерон, а Веспасијан буде изабран за императора, и он повери опсаду Јерусалима своме сину Титу. Пред празник Пасхе (70. год. по р. X.) Тит са свију страна опседне Јерусалим и опколи га јаким опкопима.

Кад је највећа опасност претила од непријатеља, у Јерусалиму се заваде старешине јудејске. Позвани у помоћ Идумејци, при уласку у свети град, побију до 18.000 грађана и отпочну у име „спаса отаџбине“ пљачкати и убијати где кога стигну, не штедећи ни старце, ни жене па ни децу у повоју. Сва је Палестина била у крви. – На први глас о побуни у Јудеји, светина по целој Римској Империји почне гонити и убијати Јудеје. Погинуло их је том приликом до десет хиљада. Римска војска међу тим заузела је била сву земљу Израиљеву. Кога је рат затекао на дому, томе већ није било спаса, нарочито ако се враћао кући да што год од иметка склони и понесе. Ко се затекао у пољу тај је морао ту и остати. Нико није био поштеђен; кога је мимоишао мач, тај је допао ропства. Ова беда и несрећа задесила је Јерусалим баш онда, кад је због празника Пасхе било у њему народа преко два милијуна. Нестало је било хране, што се затекло било пре опсаде, зато је наступила таква глад, да је једна мати због глади била принуђена да поједе своје новорођено чедо. Сем тога појави се болештина, од које је народ немилице умирао. Више од сто и педесет хиљада лешева избачено је ван града и не укопано. Многи су Јевреји бежали из града и пали у руке непријатељу, који га је робио, а по том распињао на крст. Више од 500 крстова било је намештено около града, на којима су висели распети Јевреји.

После дуге опсаде и узалудних преговора о миру, Тит најпосле нареди да се наступа на град; али уједно заповеди водницима, да поштеде храм, који је био чудо од лепоте и уметности. После неколико јуриша, у којима је пало доста жртава, Римљани продру у Јерусалим, који је утврђен био са три јака зида и 90 кула. У међусобној борби, један римски војник, бацајући на непријатеља упаљене буктиње, случајно убаци једну у храм, од које се запали, и тако сву грађевину са свим благом, које је било у њему, пожар дохвати и претвори у прах и пепео. Јерусалим Римљани освоје и униште све што је у њему било од значаја.

Протекло је од тога доба скоро 70 година, али Јудеји су све једнако гајили наду, да ће обновити рушевине храма и Јерусалима. Заведени подстрекавањем лажнога Месије, они се понова побуне против Римљана. Тадашњи римски цар Адријан, реши се да са свим уништи јудејски народ. Јерусалим поново заузму Римљани, при чему је пало мртвих 580.000 јудејаца; град је био до земље порушен, а по рушевинама храма по заповести царевој, прешао је плуг (132. год. по р. X). Нови град с новим насељеницима, новим именом (Јулија Капитолина) и новим боговима, понико је на рушевинама Јерусалима, а Јеврејима је за на век забрањен био приступ у њега; шта више, било им је забрањено и да му се приближе. Допуштено им је било толико, да једном у години и то из далека, са Елеонске горе могу гледати на град својих отаца. Они се раселише по свету, да се никада више не врате у своју постојбину. Тако се испунише потпуно речи Спаситељеве о храму јерусалимском, да неће остати на њему ни камен на камену, који се неће разметнути (Мат. 24.2).

Гонење Хришћана незнабошцима у време Апостола.



Хришћанска вера, чим се појавила у Римској империји, била је немилице гоњена. Против ње дигоше се сви грађански сталежи у држави. Сваки је налазио по неки узрок за осуду и гонење Хришћана.

Тако, прост народ мрзео их је зато, што их је сматрао за безбожнике, човекомрсце и противнике реда у држави; веровао је по чувењу, да се Хришћани на својим састанцима одају разврату, једу печену децу, и својом нечасном службом стварају беду и несрећу у друштвеном животу.

Овакве појмове о Хришћанима, ширили су и одржавали жреци и они, којима је ишло у рачун да се незнабоштво одржи. Философи и људи образовани иако нису пристајали уз мишљење светине, ипак су с презрењем гледали на Хришћане. Веру у распетога Бога, сматрали су за будалаштину, која се с њиховом гордошћу није могла помирити.

Императори су гонили Хришћане зато, што је напредовање хришћанске вере претило да обори како државну религију, тако и све државне установе, које су тесно биле везане за ту религију. Примање и завођење нове вере, било је строго забрањено законима Империје.

Гонења против Хришћана рачуна се до десет. Први је Нерон почео гонити Хришћане (64–67). Оптужујући их за паљевину Рима, он је сву одговорност за то, бацио на Хришћане. Знајући да је светина против њих и да их мрзе, он је Хришћане хватао, мучио и смрћу морио. Једне је ушивао у звериње коже и бацао псима да их растрзају; друге је мазао смолом и катраном, и везане ређао по алејама своје баште, па их у време својих ноћних пијанки, палио у место машала, где су јадни у највећим мукама издисали. Тако је он гонио и погубио два највиђенија Апостола: Петра и Павла. Обојица су због проповедања нове вере били хапшени и осуђени на смрт. Петар је у Риму распет био стрмоглав на крст, а Павле је посечен мачем.

Друго гонење (95–96) било је за владе Домицијана. Неповерљив и користољубив, он је многим Хришћанима отео имање и отерао у заточење. Тако је апостола и еванђелисту Јована послао у прогонство на острво Патмос, и погубио рођака куће ћесареве, св. Климента. Дознавши од некуда, као да Хришћани очекују царство Христово, заповеди да му из Палестине дођу у Рим два рођака Христова и кад је на њиховим рукама угледао жуљеве од пољских радова, није се више страшио да ће му Хришћани одузети власт.

Започето Нероном и Домицијаном гонење Хришћана, није се прекраћивало све до цара Константина Великог. У размаку тога времена, било је два-три владаоца, који су обустављали гонења. Остали и ако нису издавали указе и наредбе да се Хришћани гоне, нису ни сметали онима који су их гонили, чинећи се невешти свему што је пре њих за олакшицу Хришћана наређивано.

Гонење Трајана, Адријана и Антонина. Св. Игњатије Богоносац.



Човечни и добри Нерва (93–98) чим ступи на престо, не обзирући се на клевете против Хришћана, врати из прогонства све Хришћане, који су за време Домицијана били осуђени, при свем том што је Хришћанство још једнако била забрањена религија. – Трајан (98–117) понови закон против тајних друштава и тиме изазове нова гонења на Хришћане, који се скупљаху тајно на богослужење. Услед овога царског указа, многи су Хришћани били осуђени и кажњени смрћу.

Највећи број хришћанских мученика, био је у Витинији, где је управљао Плиније Млађи. Заморен непрекидним крвавим призорима, он се обрати императору за савет, како да поступа са Хришћанима, кад је по његовом нахођењу, морално учење њихово по све чисто и за друштво безопасно. Трајан одговори указом, да Хришћане не треба нарочито истраживати и безименим оптужбама подказивача веровати; ако се на њих редовна тужба поднесе и докаже, да су Хришћани, па не хтедну принети жртву идолима, онда да се казне. Овим је указом Трајан у неколико заштитио Хришћане, јер се сваки устручавао да отворено подноси тужбу суду. Жрецима ово не буде по вољи и они се реше да на други начин нашкоде Хришћанима. По њиховом наговору, светина у време народних представа сва у глас затражи смрт Хришћанима. Власти бојећи се побуне, приморане буду да попусте жељи народној. Али Гранијан, проконсул Азије представи Адријану, како је неправо и нечовечно предавати у руке разјареној светини људе, који су по све невини. Тада Адријан (117–138) забрани убијати Хришћане, док их суд не осуди као кривце. – Антонин (138–161) је потврдио овај указ и припретио смрћу свакоме, који би оптуживао хришћане без доказа.

У времену ових гонења умро је мученичком смрћу св. Игњатије Богоносац, ученик Апост. Јована Богослова. Он је за владе Трајана бачен био зверовима да га растргну. Чувши рику лавова, који ће га напасти, он је реко: ја сам пшеница Божја и морам бити самлевен зубима лавова, да би постао чистим лебом Божијим. Оглођане кости његове покупише верни Хришћани и сахране их у Антиохију.

Гонење Марка Аврелија. Св. мученици: Јустин и Поликарп.



За владе Марка Аврелија (161–180), гонења на Хришћане била су необично жестока. Занесен мудровањем стојичке философије, Аврелије је одушевњеност и преданост Хришћана својој вери сматрао за фанатисам, па с тога, не само да је одобравао гонење, већ је измишљао нарочите справе за мучење Хришћана, само да би их нагнао, да се одреку Христа и његове науке.

У Риму је за време ових гонења посечен мачем Јустин Философ. Он је рођен у Смирни. Дуго је лутао тражећи истину у тадашњој философској науци и најзад је нађе у Еванђељу. Огрнут мантијом грчког мудраца, обишао је многа места, проповедајући свуда Еванђеље; затим се настанио у Риму и ту отвори школу за наставу у Хришћанској вери. Кад је Марко Аврелије почео гонити Хришћане, Јустин напише одбрану (или Апологију) у корист Хришћана и зато је платио главом. Кад је на суду признао да је Хришћанин, префект му рече подругљиво: чуј ти што себе називаш ученим, и мислиш да си нашао праву истину, верујеш ли да ћеш отићи на небо ако ја наредим да те бичевима ишибају, а по том да ти одсеку главу. – Не само да мислим, већ знам и потпуно сам уверен у то, јер Бог је милостив према свима, који до краја чувају заповеди његове, – одговори Јустин. После овога, префект изрече пресуду и осуди га на смрт.

Свети Поликарп (смирнски) заједно са Игњатијем Богоносцем био је ученик апостола Јована Богослова, који га је и поставио за епископа смирнског. За четерес и неколико година, он је очински учио народ, чувао цркву и издржао неколико гонења. Кад је Марко Аврелије отпочо гонити Хришћане, дигне се руља незнабожаца и затражи да се св. епископ осуди. Св. Поликарп и ако је био извештен о томе, хтео је ипак да остане у граду, али на молбу својих блиских пријатеља пристане, да се за неко време склони у једно оближње село. Ускоро се сазна за место где је био склоњен и кад су гонитељи дошли да га одведу проконзулу, он је сам изашао пред њих. Проконсул је саветовао св. Поликарпу, да поштеди своју старост, да се промисли и поклони велеуму цезаревом. Наругај се, рекао му је он, – Христу, и ја ћу те пустити. Св. Поликарп му одговори: осамдесет и шест година ја Му служим и видех од њега за то време само добро: могу ли се сада ругати Цару моме и Спаситељу? Кад нису помогле ни молбе ни претње, проконсул је морао да попусти светини и осуди св. Поликарпа да се спали, што је и било извршено уз клицање светине, која се радовала и наслађивала овим грозним призором.

Гонење Септимија Севера, Максимина и Деција Трајана. Св. Григорије Неокесаријски.



Син Марка Аврелија, Комод (180–192), трпео је Хришћане и није их гонио. Септимије Север (193–211), кога је на чудесан начин исцелио један Хришћанин, био је с почетка наклоњен Хришћанима, али доцније, подстакнут жрецима, забранио је својим подајницима да прелазе у Хришћанство, и тиме је изазвао гонења и против оних Хришћана, који су пре ове забране прешли били у Хришћанство. Највећма су гоњени Хришћани и Мисиру и Картагени, да су у невољи помишљали на скори долазак антихриста. У том времену умрли су у најгрознијим мукама, у Мисиру – отац Оригенов Леонида и девојка Потамина, у Картагени – Перепетуа и Фелицитата.

Потамина, млада робиња, ретке лепоте, осуђена је била на смрт по достави свога господара, који ју је приказао да је Хришћанка. Грозно су је мучили и најпосле спустили лагано у котао кључале смоле.

Перепетуа била је виђена и богата удовица; било јој је тада свега 22 године. Мати јој беше Хришћанка па је тако и своју кћер васпитала. Фелицитата је била њена сужавка. Перепетуа је сама описала своје тамновање и злостављање, исвршено над њом од незнабожаца, да се одрече Христа. Отац јој беше незнабожац и заједно са судијама, молио је кћер да се одрече Христа; али молбе његове као и претње судија нису је могле приволети да се одрече своје вере у Христа.

Обоје су осуђени на смрт, да их зверови растргну. Кад је дошао одређени дан у који ће се извршити казна, поведоше мученице из тамнице у амфитеатор (циркусну зграду). Оне су ишле радосно као на свечаност. Тада их свукоше голе – наге, само су их умотали једним велом. По том су пустили на њих једнога бесног и помамног бика, који је роговима издигао Перепету-у и далеко је одбацио на позорницу. Перепетуа рањена, заборављајући своје болове подизала је оборену Фелицитату и обе жене нежно се загрлише на сред позорнице. Затим су их заједно са осталим осуђеницима поново извели на позорницу и ту су их гладијатори заклали мачем.

После Септимија Севера до Максимина Хришћани су били на миру. Каракала (211–217) и Илиагабал (218–222) нису ни обраћали пажње на Хришћане. Александар Север био је наклоњен Хришћанима и у свом дому, поред идола незнабожачких наместио је слику Исуса Христа и Аврама. Мати његова, Јулија Мамеја нарочито је позвала из Александрије чувеног Оригена – и с њим беседила о хришћанској религији. Убица Севера, Максимин Трачанин (235–238) из мржње на своја претходника, обновио је гонење Хришћана. Он је био из простог рода и у младости пастир у Тракији. Од природе суров, држао се и као цар правила, да се држава може очувати а владалац одржати само насиљем. Почео је гонити цркву на особити начин, заповедавши, да се поубијају хришћански учитељи и свештеници.

Наскоро после Максимина Трачанина, заузме престо царски Филип арапин (214–249). Овај је цар тако наклоњен био Хришћанству, да су га држали за Хришћанина; но у боју са својим противником Децијем буде потучен, а престо му заузме:

Деције (249–251). Он је био прави крволок Хришћана. Под њим је сва Римска царевина заливена била крвљу хришћанских мученика. У гонењу и мучењу Хришћана, надмашио је био све своје предходнике. Тврдо убеђен да је Хришћанство противно државним установама Империје, нареди својим областним управницима и судијама, да Хришћане свуда хватају, да их муче, па и смрћу казне, ако се Христа не одреку, не штедећи ни пол, ни узраст ни стање оптужених. На ову заповест, отпочне се читава хајка на невине Хришћане и њихове породице, по свој римској царевини. Услед ових гонења и грозних мучења, неки се Хришћани одрицаху вере у Христа, принашаху жртве идолима и паљаху тамњан пред жртвеницима незнабошких храмова. Многи су куповали од жречева уверење да су незнабошци (sacrificati, thurificati, libellatici). Али, поред свију мучења и гањања, већина је ипак остала постојана у вери и драговољно ипша на смрт, проливајући своју мученичку крв за име Христово. Такви су били епископи: римски – Фабијан, антиохијски – Вавила, јерусалимски – Александар и многи други. Сви су они смрћу запечатили своју веру у распетога Исуса. Због ових осетних губитака, црква је била у великој невољи, јер се међу вернима није могла одржавати веза, као главни услов за јединство с поља. Зато су неки епископи као: Св. Кипријан картагенски и Диониције александријски, на захтев своје пастве, нашли за паметније, да се склоне из свог места становања, како би лакше и поузданије могли преко писама издавати потребне наредбе црквама, и помагати у нужди верне и одане чланове цркве. Још је значајнији био поступак Св. Глигорија, епископа неокесаријскога, који је због дара исцељивања прозван „Чудотворац“. Он је овако саветовао Хришћане: Све чините у славу Божију, кад вас прогоне из једног града, бегајте у други, клоните се зла, да не дођете у искушење. А сам је скупио своју паству, иселио се из града и с њом заједно склонио се у пустињу. Тако је сва његова паства била спашена и ни један није преврнуо вером.

Св. Георгије био је од знатне неокесаријеске породице и васпитан у незнабоштву. Намишљао је да буде адвокат, па с тога оде у Рим да изучи римско право. Путујући кроз Ћесарију он се позна са чувеним Оригеном и толико га беше занело његово тумачење св. писма, да за осам година свога живота у Ћесарији, сасвим заборави на Рим и адвокатуру. Захваљујући своме наставнику, изговорио му је читаву беседу, који га затим крсти и испрати у постојбину. Тамо га епископ амасијски, Федим, изабере за епископа неокесаријског; али Григорије оде у пустињу. Онда Федим сам лично оде к њему, и посвети га за епископа и преда му управу неокесаријске цркве. Тврде, да је он, примајући управу неокесаријске цркве затекао само седамнаест Хришћана, кад је умро Неокасарији, није било више од седамнаест незнабожаца. Писао је више посланица и књигу, у којој је истине вере у кратко изложио.

Гонења Валеријана и Аврелијана. Мученици: Св. Лаврентије и Кипријан.



Валеријан (253–260) је продужио гонење Децијево. Подбадан љубимцем својим Макрином, затуцаним идопоклоником, он изда најпре заповест, да се Хришћани не смеју никако састајати у храмовима. Кад то ништа не помогне, јер Хришћани се ипак сакупљаху у приватним домовима, он нареди да се поубијају епископи и свештеници, мислећи да ће тиме угодити својим идолима.

Овом жестоком прогонству стадоше на пут Персијанци. Они нападну Валеријана и одведу у ропство, а његов син Галијеније заповеди, да гонење Хришћана престане; но цар Аврелије (270–275) беше наумио да пакости Хришћанима, и већ је био потписао указ против Хришћана; но на томе је и остало, пошто је наскоро за тим погинуо.

Најжешћа гонења за време Валеријана претрпела је Христова црква у Африци. У Картагени буде посечен јепископ Кипријан, у Риму јепископ Сикст, а ђакон Лаврентије буде спаљен. У Утици 300 мученика бацише у кречану. – Св. Лаврентије показао се необично одважан и духовит. После казни св. Сикста, префект римски заиште од Лаврентија да му преда благо римске цркве, које му је било поверено на чување. Св. Лаврентије затражи три дана рока да спреми предају. За то време он позове све кљасте, слепе и друге богаље, који су примали милостињу од римске цркве и каже префекту „то је наше благо“! На такав одговор, префект у јарости заповеди да се Лаврентије спали. Пекли су га на усијаним гвозденим решеткама и толико је на мукама био издржљив, да је славећи Бога, сасвим равнодушно рекао својим мучитељима: „време је да обрнете другу страну, једна је већ печена!“ Издахнуо је молећи се Богу, да непријатеље обрати у веру Христову.

Св. Кипријан био је син римског сенатора, који је био веома богат. Док није прешао у Хришћанство славио се као одличан беседник (ретор). Случајно се позна са једним хришћанским свештеником и од њега добије на читање Св. Писмо, и то га приволе да прими хришћанску веру. После крштења, Кипријан се са свим изменуо: док је био незнабожац, живео је раскопшо, а сада, постане прави аскет: разда све имање сиротињи и сав се преда изучавању Св. Писма. Друге године по крштењу, њега изаберу за пресвитера, а треће године за картагенског епископа. То је било 249. год. У време гонења Деција спасао се бегством, али је за све време свога осуства одржавао доховну везу са својом паством. Године 257, у време гонења Валеријана, Св. Кипријан буде послат у прогонство. Кад се наврпшла година дана проконсул позове Св. Кипријана на суд и упита га: јеси ли ти био папа овом нечастивом народу? – Јесам – одговори Св. Кипријан. Проконсул га осуди на смрт и џелат му одсече главу.

Гонење Диоклицијана. Мученици: Св. Ђорђе, Теодор Тирон и Варвара мученица.



Године 284. седели су на римскоме престолу два императора: Диоклицијан и Максимијан. Један је управљао источном, а други западном половином империје. Године 292. изаберу себи за помоћнике два касера: Диоклицијан – Каја Галерија, а Максимијан – Констанција Хлора. Диоклицијан (284–305) и ако није био Хришћанин, ипак је у почетку своје владе наклоњен био Хришћанима и трпео их, поред свега наваљивања непријатеља, да Хришћане гони. Од тога, уздржавао га је едикт (указ) императора Галијена, бројна надмоћност Хришћана и одвратност од употребе строгих мера. Његова сопствена жена, кћи Валерија и сва верна послуга њена, били су Хришћани. Али зет његов Галерије, знао је да поколеба ту наклоност у цара, и најпосле га доведе дотле да је у договору са својим суцарем Максимијаном, издао заповест, да се у целој империји поруше све цркве и сви који не поднесу идолима жртве, да се вргну на муке и казне смрћу. Гонење то бијаше жестоко по целој држави, а особито у Никомидији и Мисиру, где је за месец дана до сто хиљада Хришћана спаљено.

За овим изашао је и други указ, којим се наређује, да се и остатак хришћанских цркава поруше, св. књиге спале, а свима Хришћанима одузму дужности и права, која су дотле имали. Један Хришћанин био је тако необазрив, да је јавно на улици поцепао указ, и зато је био кажњен смрћу. У то време, два пута је букнуо пожар у никомидиском дворцу, и дигла се буна у Арменији и Сирији. Галерије за све ово, окриви Хришћане и наговори Диоклицијана, те овај изда још три указа, строжијих од свију пређашњих. У њима је наређивано, да се Хришћани силом гоне да приносе жртве идолима, а упорни да се казне. За кратко време напунише се тамнице Хришћанима и крв њихова реком је текла по целој држави; сем Галије, Британије и Шпаније, где је владао кротко Констанције Хлор. Незнабоштво, прибрало беше своју последњу снагу да истреби Хришћане. Над Хришћанима извршивана су најужаснија мучења и казне. Са њихових лећа драли су кожу гвозденим гребенима до самих костију, а по том посипали ране сољу или сирћетом; пекли их на тихој ватри, распињали стрмоглав, чупали и секли у парчад месо, ломили кости на точковима; најзад их спаљивали, живе закопавали и масама их давали.

Ускоро, после ових гонења Хришћана, Диоклицијан се разболе и принуђен буде да се одрече власти (305. г.), па на то склони и Максимијана. Места њихова заузму, на истоку – Галерије, а на западу – Констације и Максенције. Године 311. казна Божија постигне у Галерија; он падне у велику болест, од које се није ни дигао. У тој болести увиди он сам казну Божију; покаје се и нареди, да се гонења обуставе и сви Хришћани из тамнице пусте. Умро је (311. г.) у највећим мукама, препоручујући Хришћанима да се моле своме Богу за императора и империју.

После смрти Галерија, за императора на истоку изабран буде Максимин, а за кесара – Ликиније. Максимин поништи указ Галерија о слободи Хришћана и понова их почне гонити. То исто учини опаки и празноверни Максенције у Италији. Али ова гонења Хришћана, била су много слабија од дојакошњих. Син Констанција Хлора –Константин, који је још за живота очева проглашен био за наследника западне половине империје (306. г.), поставши император, не само да није нападао на цркву, него шта више, забрани свако узнемиравање Хришћана. А кад свог супарника Максенција у Италији победи, тада у договору за Лицинијем, који је оборио Максимина, изда 313. год. у Милану указ, којим даје слободу хришћанској вери свима поданицима простране римске царевине, а уједно заповеда, да се силом отета добра и цркве врате Хришћанима.

Од знатнијих мученика овога доба, били су ови: св. Ђорђе, Тодор Тирон, Царица Александра, Екатарина и Варвара мученица.

Св. Ђорђе рођен је у Кападокији. Родитељи су му били Хришћани и васпитавали га у духу хришћанском. Кад је ступио у војену службу, обратио је на себе нарочиту пажњу императора, који га је због лепоте и јуначког држања јако заволео. Ускоро буде постављен за војеног старешину и по свом високом положају, био је члан државног већа. Видећи, да влада употребљује сва могућа средства против Хришћана он будући од рођења Хришћанин, почне заштићивати и бранити Хришћане и своју веру. Распоредивши своју имовину, он се јави на веће императорско, када се имала да реши судбина Хришћана и почне их бранити. Императору не буде то по вољи и св. Ђорђа одмах затворе. Најпре су га метнули у кладе и наваљали велики камен на груди, по том га везали за точак са гвозденим ексерима и окретали између побијених ексера тако, да му је месо спадало са тела, па га за тим бацише у негашен креч и поливаху га водом да изгоре. Али, после сваке извршене казне, тело св. мученика, на чудесан начин било је излечено. Диоклицијан је сва ова чуда сматрао за мађије, па заповеди тадашњем чувеном мађионичару Атанасију да спреми отров за св. Ђорђа, али ни отров није могао уморити храброг мученика. Мађионичар био је толико изненађен овим чудом, да је и сам примио хришћанску веру, зашто је био одмах погубљен. Диоклицијан видећи да не може савладати мученика, почне га саветовати и лепим речима склањати да се одрече Хришћанства. Св. Ђорђе заиште да оде у храм Аполона. Император и св. Ђорђе у пратњи дворјана и народа уђу у Храм. Сви очекиваху да св. Ђорђе принесе жртву боговима, али он се само прекрсти и сви идоли с треском сруше се на земљу. Жреци, видећи ово чудо, умоле императора да погуби св. Ђорђа као рушиоца вере. Император заповеди, да младом војнику Ђорђу одсеку главу и он умре мученичком смрћу. Зато га православна црква и данас слави под именом великомученика Ђорђа победоносца.

Страдања и мученичка смрт св. Ђорђа обратила је у Хришћанство жену Диоклицијанову, царицу Александру. Изненађена чудом божије моћи, јавно је исповедала да је Хришћанка; зато је била осуђена на смрт али по Божијој вољи умрла је пре, но што ће казна бити извршена.

Св. Теодор Тирон, исповедајући веру у Исуса Христа пред старешинама и својим друговима војничким, био је спаљен, славећи Бога на самој гломачи.

Св. Екатарина, била је царскога рода и зато, што је примила веру хришћанску, била је најпре на точку мучена, по том погубљена мачем. – На њу се угледала млада незнабошкиња, кћи идолопоклоника Диоскора, девојчица Варвара. Предање вели да је била ретке лепоте. По жељи оца свога Диоскора, живела је удаљено од својих сродника и другарица, с једном наставницом и неколико робиња, на високој кули, коју је отац, ради ње, нарочито био подигао. Имала је сва уживања, једно се само строго захтевало, да је нико не узнемирава у тој самоћи. Варвара је волела да седи крај прозора, посматрајући у тишини „горње и доње творевине Божије“. Често се питала: ко је све ово створио? Најзад упита једном своју наставницу и робиње, које су је служиле. – „Наши Богови“ одговорише оне. После овога ожалошћена Варвара, није их више ни питала.

У скоро за тим, отац њен оде на далеки пут и тако се укаже прилика Варвари да сиђе са своје куле, па наиђе на Хришћанке, које јој објасне науку Христову. Одмах се одлучи да прими Хришћанску веру. Од свештеника, који је путовао из Александрије примила је кришом св. крштење; и тако се припремила за тешка страдања, која су је очекивала.

Кад јој се отац врати с пута и сазна да је примила Хришћанство, јако се узнемири и одмах отпочне кињити и злостављати своју кћер. Мучио је свакојако: тукао, морио глађу, истеривао на улицу голу, да јој се свет руга, шибао по голом телу, метао у кврге, и кад ни молбе ни претње не помогоше, он сам оптужи је суду и својом руком исврши смртну пресуду, и одсече јој главу. Зато је црква и слави (4. дек.) под именом; Варвара Великомученица.

Борба хришћанства са науком незнабошком.



Христова црква имала је да се бори не само са грубом силом незнабожачких царева, већ и са мудрошћу незнабожачких философа. И они се дигоше да бране своје богове; али се у томе не труђаху да докажу темељитост своје науке и вере, већ се упуштаху у разлагање, које никако није доликовало науци и учености. Они сматраху Христа за проста човека, па по томе и све што су против Хришћанства писали, пуно је пакосног заједања, ругања и исмевања. Све што је велика мржња знала да смисли и измисли, то су они написали. Али учени мужеви хришћански сузбијаху те гадне нападе пакосних незнабожаца, научним и богословским разлозима на основу св. Писма. – Један од првих и највећих противника Хришћанства међу научењацима тога доба, био је епикурејац Целс, који је написао читаву књигу против Хришћана, назвавши је „Истинита реч“. Њу је Ориген у својих осам књига оборио и доказао, да је све у њој лаж. Други је био Лукијан Самосатски, пријатељ Целсов. Он је уједно нападао и лажне богове незнабожачке и науку Христову; исмејавао је узајамну љубав хришћанску, и оно жртвовање Хришћана за веру и наду у живот вечни, сматрајући све то за лудорију.

Било је још више таквих философа, (Порфирије, Јулијан и др.), али сва њихова напрезања, да Хришћанство понизе и народ од њега одврате, беху узалуд. Син Божји, Господ Исус Христос својом науком и чудесима, сам је основао своју цркву и она је помагана њиме била заштићена, и најпосле победила све своје противнике. А победу ову, задобила је она без оружја и силе, једино трпљивошћу својих чланова и науком јеванђелском, као најјачим оруђем вере.

  1   2   3



Похожие:

Историја хришћанске цркве iconЧедомир марјановић историја српске цркве
Црква у Старој Србији и Македонији после укидања Пећке и Охридске аутокефалности 124
Историја хришћанске цркве iconИсторија Српске цркве са народном историјом
Друго прештампано издање уџбеника који је издао Свети архијерејски синод спц 1967. године. Ова књига је штампана у Штампарији Српске...
Историја хришћанске цркве iconИсторија општехришћанске и српске православне цркве
По одобрењу Светог архијерејског синода Бр. 4961 од 24. јуна 1934 године и препоруци Главног просветног савета Свр. 696 од новембра...
Историја хришћанске цркве iconИздаје: Свети архијерејски синод Српске православне цркве, Београд 1984
Најзад је архиепископ Данило II, око 1330 г саградио са јужне стране цркву Свете Богородице и уз њу параклис (капелицу) Светога Николе;...
Историја хришћанске цркве iconКратак преглед Српске цркве кроз историју
Турака и других завојевача, али се одбранила трпљењем и снагом Истине; спутавана је и насилно преверавана, али је у свим тим недаћама...
Историја хришћанске цркве iconИстина о српској православној цркви у комунистичкој ЈугославијИ
То је душа, то срце Православне Цркве; то њено Еванђеље, њено Свееванђеље. Она тиме живи, и ради тога живи. У томе је њена бесмртност...
Разместите кнопку на своём сайте:
Документы


База данных защищена авторским правом ©lib.podelise.ru 2000-2014
При копировании материала обязательно указание активной ссылки открытой для индексации.
обратиться к администрации
Документы